U pripremi nova izdanja
Roman „Grad“
Grad raste na ljudskim željama. Ali zid se otvara samo onome ko više nema pitanje — nego prihvatanje. Roman „Grad“ je metafizička priča o tišini, krivici i izboru da se ne pobegne od sebe.
Odlomak:
Ali, Marko je ćutao, gledajući u prazan sto pred sobom i osluškivao nedovršen razgovor. Zvuk sudopere pretvorio se u ritmično kapanje. Kap… kap… kap… kao da dolazi negde izdubine, ne iz kuhinje.Irena je govorila još nešto, ali njene reči su se razvodnjavale, gubile u šumu, kao da dolaze kroz zid.
.png)
Pogled mu je skliznuo na Dimitrija — dete je sedelo pravih leđa, gotovo neprirodno pravih, ruku spuštenih niz kolena, a oči su mu bile senke.
Marko je pokušao da mu vidi lice, ali senka se pomerila, prekrila ga do kraja.Kao da ga nema. Zid iza njega disao je sporo, duboko, kao da čeka.
Kap.
Kap. Znao je taj ritam. Zvuk mu je odzvanjao u lobanji kao da kaplje u njemu a ne u prostoru. Bio je to hodnik. I onda više nije znao da li sedi u kuhinji, ili stoji u tami.Miris deterdženta za sudove pretvorio se u miris vlažne, memljive zemlje. Pod nogama je osetio tlo, mokro i klizavo. Pod dlanovima više nije bila glatka površina stola već hrapavi kamen koji se kruni pod prstima. Negde napred, daleko, čuo je dečje korake — tihi, nepravilan hod bosih tabana po mokrom kamenu.
„Dimitrije?“ prošaptao je, ali glas mu se nije vratio.
Samo odjek, kao disanje zida. Video je dete.
Stajalo je nekoliko metara dalje, leđima okrenuto.
Znao je da je to njegov sin, a opet — nešto mu je govorilo da nije. Krenuo je prema njemu. Koraci su odjekivali preglasno, kao u praznoj crkvi.
„Dimitrije,čekaj…“ Dete se pomerilo, ali ne i okrenulo. Svetlost lampe — nije znao otkud lampa—osvetlila mu je vrat, ramena, ali lice je ostalo u senci.
Kada je pokušao da ga obiđe, da ga vidi s druge strane — senka se pomerila snjim.
Roman „Deponija“
Deponija prati Nikolu, čoveka koji posle smrti ćerke pokušava da veruje da svet još uvek funkcioniše po pravilima koja je poznavao. Dok sistem traži procedure, brak tišinu, a zatvor odgovore, on polako otkriva da postoje gubici koje ništa ne može da poravna. Deponija je roman o žalosti, raspadu identiteta i opasnoj potrebi da se bol pretvori u ravnotežu.
Odlomak:
Nije spavao. Nije mogao. Pokušavao je da u prozirnoj tami vidi pukotine na plafonu. Šest dugačkih, tri kratke. Jedna koja se iznad Markovog kreveta grana kao krvotok.
Mrak u ćeliji je bio providan, nedovoljno da jasno vidi, dovoljno da nasluti ono što zna da je tu. Okrenuo se na bok. Ka zidu. Opet je bio previše blizu.Onda se okrenuo na drugi bok. Dušek je proizvodio one mljackave zvukove. Ćebe je mirisalo na zatvorski deterdžent i vlagu.
Marko je disao mirno. Neko je u susednoj ćeliji hrkao preglasno. Neko se zakašljao, neko opsovao u snu. Negde je metal udario o metal, kratko, odzvanjajuće. Zatvor nikada nije bio tih. Zatvor je disao. Zatvor je znao da si budan. Zatvor je čekao.
Sklopio je oči i video Sanjina leđa. Otvorio ih i video plafon, bled u prozirnoj tmini. Boja kože u mraku. Ponovo je sklopio oči. „Šta ste čekali?“ Trepnuo je. Spušteno rame. Pikavac pod petom. Lagati sebe. Odluka koja postoji i pre nego što postane odluka.
Ponovo je trepnuo. Čekanje na dozvolu... Uspravio se i seo na ivicu kreveta. Bose noge se spustiše na hladan pod. Marko se nije pomerio. Disao je ravnomerno, mirno.
Nikola po prvi put pomisli da postoje pitanja na koja nije smeo da zna odgovor.
Roman „Majka“
Roman Majka govori o tihom kraju sveta, o povratku nevinosti kao jedinoj istini, o čoveku koji prestaje da objašnjava i prvi put počinje da vidi.
Odlomak:
Konkurs u toku!
Roman „Znatiželja“
Ovo nije roman koji se čita – nego onaj koji se oseća. Priča o mladom inženjeru Luki, čoveku koji spolja ima sve, a iznutra nosi nemir koji ne zna da imenuje. San ga poziva, tišina ga prati, a nevidljiva senka otvara vrata ka poreklu, duhovnostii onome što je starije od jezika. Put od Kanade do Srbije nije povratak uzemlju, već povratak sebi – onome što tišina zna pre nego razum.
Odlomak:
Mišel se vrati, noseći činiju čorbe koja se pušila kao zimski dah. Sede između njih i ne reče ništa. Srkali su zajedno, tiho, u toj gustoj tišini koja nije bila prazna, nego ispunjena svim onim što se u čoveku ne može odmah imenovati. Čorba je bila jednostavna, ali u toj jednostavnosti je postojala neka starinska uteha. Luka je osetio kako ga svaki gutljaj greje iznutra, ne samo telo, već i prostor u njemu koji nije znao da se smrzavao.
„Deda, ja sam ti pričala da on nije odavde, da mu je poreklo iz jedne daleke zemlje...“ započe Mišel, ali je starac prekide bez oklevanja.
„Šta znači tvoje ime na jeziku tvog naroda?
“Luka se zamisli, jer nikada nije u potpunosti znao,ali negde, duboko, oduvek je osećao:
„Ne znam tačno, ali ima neke veze sa svetlošću. Recimo, onaj koji donosi svetlo.
“Starac klimnu glavom, ne osvrćući se na Mišelin pogled, kao da ga je to što je čuo uverilo u ono što je već znao. Luka je pod stolom lagano dotakao njeno koleno, ne tražeći potvrdu, već uporište. Starac se zagleda u njega — pogled bez treptaja, bez žurbe, pogled koji se ne zaustavljana očima, već traži ulaz kroz pore, kroz disanje, kroz ćutanje. Zatim klimnu još jednom i reče:
„Tvoje ime ima težinu. Svetlost je dar, ali i odgovornost. Nisi ti ovde slučajno. Od sada, u mojoj kući, tvoja senka će se zvati Wâsekote-napew.
“Luka ga pogleda zbunjeno.
„Šta to znači?“
„Čovek zore“, odgovori starac. „Onaj koji dolazi kada je tama najgušća, ali najavljuje dan.
“Mišel se pomeri, pogledavši prvo dedu, pa Luku, oči joj se na trenutak ispuniše nekom mešavinom čuđenja i ponosa.
„Odavno nisi nikome dao ime.
“Starac se osmehnu, ali ne reče ništa.
